Sada su oni dani u godini kada medijski zluradnici širom zapadnog svijeta sa zadovoljstvom, tradicionalno i uvježbano, razapinju na krst javnog srama jedan mali, stradalnički narod. Ove godine, istovremeno, na putu od Potočara do Bratunca poradene su slike 3267 srpskih mučenika stradalih u Srebrenici i okolini od 1992. do 1995. godine. Taj famozni 11. jul, amplituda balkanskog paradoksa, bol i inat jednih, nemir i gorčina drugih.
Opet će bez sumnje ovještali zapadni demagozi u svojim otrcanim govorima satanizovati Srbe, kao krvnike i poslušne ruske pijune. Opet će se na naslovnim stranama zapadnih medija vrtjeti slike srpskih generala i političara okrivljenih za zločin u Srebrenici. Međutim, da li iko od njih zaista mari za sudbinu tih nesrećnih ljudi? Možda onoliko koliko su fracuski i engleski saveznici brinuli o životima srpskih vojnika zatočenih na albanskoj obali u januaru 1916. god, koji bi izumrli da nije bilo reakcije ruskog cara… Možda čak ni toliko. Dozvolili smo da nam drugi kroje živote, da nas svađaju, da nas mire, dozvolićemo i da nas unište.
Da se to ne bi desilo naš zadatak mora biti da se već jednom suočimo sa stvarnošću i da napokon skinemo sa leđa teg nerasvijetljene prošlosti. U Srebrenici se desio zločin, neupitan, neobjašnjiv. Za pitanje naše krivice potpuno je svejedno je li tog jula ubijeno 1000 ili 7000 muslimana, to je bila naša nedopustiva greška. Zato upravo mi u svojim redovima moramo naći krivce za ta ubistva, moramo istaći njihova imena, naglasiti njihovu sramotu i moramo takve pojedince proglasiti za nedostojne članove svoje zajednice. Tek tada ćemo čista obraza i gromkim glasom moći da zatražimo ono što nama pripada – a to je apsolutna pravda.
Pravda za sve muslimane stradale u Srebrenici, Višegradu, Sarajevu, ali i pravda za milione stradalih Srba u svim ratovima koji su zadesili naš narod u 20. vijeku. Pa neka onda svakog 11. jula, 10. aprila, 3. maja, 2. jula i svakog drugog dana zajednički, iskreno i prijateljski oplakujemo sve žrtve, koje su naši bližnji podnijeli u prošlom vijeku.
Kažete da je u Srebrenici stradalo preko sedam hiljada muslimana. Neka im je laka zemlja. Ali zašto onda hulite na herojsku žrtvu milion i tristo hiljada stradalih Srba u Prvom svjetskom ratu? Zašto onda umanjujete genocid počinjen nad 700 hiljada ubijenih Srba u Jasenovcu, koji je dokazan dokumentima, svjedočenjima i istraživanjima na stotine priznatih međunarodnih komisija? Zašto negirate smrt deset hiljada Srba ubijenih od strane muslimanskih vojnih i paravojnih jedinica u gradu Sarajevu od 1992. do 1995. godine? I na kraju krajeva zašto zataškavate pokolje koje su načinili krvnički odredi Nasera Orića u okolini iste te Srebrenice u periodu trajanja Odbrambeno-otadžbinskog rata? Zataškavate, ali se i ne libite da o njima pjevate, čim se malo opustite i čim pomislite da vas ne prati oko javnosti. Je li to ta pravda i je li to ta famozna multietnička država, koja treba da predstavlja ,,topli dom“ za sva tri ,,konstitutivna“ naroda?
2 / 2
Uzmimo se u pamet drage komšije. I za vas, i za nas na kraju se važi samo jedan sud, a on nije ni haški, ni briselski, ni moskovski, on je Božji. Otvorimo srca, priznajemo sve svoje greške i pustimo pokajničku suzu. Samo tako ćemo moći nastaviti dalje. Jedni s drugima i ne moramo, ali jedni pored drugih Boga mi ćemo morati. Bolje onda u miru…
autor: LAZAR ŠKOBO
