Znate li one osobe koje, kada uđu na vrata, odmah obasjaju prostoriju, koje zaražavaju druge svojim optimizmom, koje pažljivo slušate jer od njih mnogo možete da naučite? E, jedna od njih je i Beograđanka Tara Samac iako ima samo 15 godina.
Učenica je “Sedme beogradske gimnazije”, skromno kaže da je obična tinejdžerka u slobodno vrijeme, ali istina je malo drugačija.
Kada se Tara rodila, doktori su joj dijagnostikovali Friman-Šeldonov sindrom, toliko rijedak da je u medicinskoj literaturi zabilježeno samo 100 slučajeva od 2007. do 2019. godine i sumnjali su da će moći da pleše, svira klavir ili čak ide u školu, ali pogriješili su. Ona sve to radi, zapravo, daleko više od toga, piše Blic.
– Škola mi se baš dopada, dobro se snalazim i nadam se da će tako i ostati. Sada u vrijeme korone je malo prazno, jer idemo po grupama pa neka djeca nisu tu, ali i to će proći. Tinejdžerske dane uglavnom provodim kao i svi tinejdžeri, izlazim na piće, u bioskop ili sam na telefonu i društvenim mrežama. Volim dosta da gledam Jutjub videe i idem sa prijateljima napolje – priča nam Tara i dodaje da su joj najomiljeniji hobiji pjevanje, sviranje i crtanje.
Ljubav prema ritmu i navika da je stalno u pokretu izrodile su ljubav prema plesu, i to hip-hopu kojim se bavila tokom osnovne škole. Da je u tome bila uspješna govori učešće na paraolimpijadi u Gracu u Austriji 2017. godine, gde je osvojila jedno treće i jedno peto mjesto.
– Ja sam bila iznenađena što sam uopšte pozvana da budem tamo, ali mnogo mi se svidjelo, baš mi je bilo lijepo. Poslije toga sam, nažalost, morala da prekinem da igram hip-hop zbog koljena, jer imam dosta problema sa koljenima – prisjeća se Tara.
Njene glavne preokupacije danas su pesma i gluma, pa je tako provela godinu i po dana u dječjem horu “Čarolija” i sada učestvuje u projektima koje organizuje Udruženje “Svitac” koje okuplja djecu tipične i netipične populacije.
– To uopšte nije bilo planirano! Ja sam željela da upišem muzičku školu, željela sam da znam da sviram klavir i iako se na audicijama na koje sam išla pokazalo da imam talenta, većina profesora je rekla da to nije za mene. Mama je čula za “Svitac” i Kseniju Mirković koja je tamo glavna na projektima. Odvela me je i Ksenija je rekla: “Što ona ne bi znala da svira, ne vidim nijedan problem?! Dobra je u taktiranju, ima sluha, nije gluva”. Prva pjesma je bila u mjuziklu “Crvene cipelice” i mi smo se pitali kako će Tara da pjeva, da glumi, ali je sve išlo polako – prisjeća se Tara kroz smijeh.
Tako je nastala prva pjesma “Ne znam gdje su moje granice”, predstave nastavile da se nižu i usledila i druga “Ne želim da budem sama još jednom”.
– Radimo te projekte kako bi pokazali drugima da bez obzira što možda nismo isti kao tipična populacija, ali da ipak možemo mnogo toga da postignemo i tako smo krenuli predstavu po predstavu i stigli do serije “Klub malih pitalica” koja će od 14. novembra da se emituje na televiziji “RTS2”. U okviru serije, pored glume imali smo i pjesme. Ja mojom baš nisam zadovoljna, jer sam bila bolesna kada sam ulazila u studio, ali po pregledima vidim da se drugima sviđa. Klavir sviram u slobodno vrijeme, kada stignem – ushićena je Tara.
Na putu do što boljih ocjena i ushepa u svim umetničkim projektima na kojima je angažovana, najveću podršku joj pružaju roditelji. Tata je, kaže, najbolji kritičar uvijek spreman da ocijeni i nagradi uspjeh ili ukaže na ono što bi trebalo popraviti, dok je mama “menadžer, vozač, saradnik, sve živo i neživo” šali se Tara.
– Drugari me, takođe, podržavaju, ali ja i ne pričam toliko o tome. Kada se vidim sa nekim pričam o drugim, normalnim temama, pa se oni malo ljute kada zaboravim da im kažem neki važan datum gdje mogu da me gledaju – iskrena je ova djevojčica.
Planovi joj se, kaže, mijenjaju iz dana u dan, ima dosta inspiracije da se i u budućnosti bavi glumom, ali samo ako je u tome ne omete želja da se bavi medicinom.
– Planiram da upišem medicinu, shvatila sam da je to malo previše za mene, ne znam kako bih sve izvela. Ne znam ni da li bih mogla da upišem taj fakultet. Planovi za medicinu najpre potiču iz života, mnogo toga sam prošla i imam osjećaj da mi je ta nauka bliska, mada opet, i od nje odustajem polako – kada sam čula da se studira pet godina! – smije se Tara.
I ništa od svega postignutog, ali i velikih planova i očekivanja za budućnost ne bi bilo da nije takva kakva jeste – inspiracija i motivacija svima oko sebe.
– Ja sam jako pozitivna osoba, jako se dajem u svemu. Uvijek mislim da može bolje i gledam da što više napredujem, nema kod mene onog “to sam postigla, to je maksimum”, već uvijek hoću još i sve više da napredujem, dok ja ne budem zadovoljna. Sve što sam postigla dosta zavisi od okoline, porodice, familije, društva, ali mislim i da moraš da se rodiš sa tim, sa ludom energijom ili “iks faktorom”. Moraš da imaj taj “magnet” za ljude, da oni žele da budu sa tobom i da im daješ pozitivnu energiju, sa druge strane nisam uobražena, ne dajem previše značaja tome – zaključuje Tara.
IZVOR /SRPSKA INFO/
